Aladin i čarobna lampa ~ priča iz 1001 noći

Nekada davno ziveo je siromasni krojac, koji je imao sina po imenu Aladin, bezbriznog, besposlenog decaka, koji se samo po ceo dan igrao na ulicama sa drugim, isto tako besposlenim decacima. To je tako rastuzivalo oca, da je umro; ipak, uprkos majcinim suzama i molitvama, Aladin se nije popravio.

Jednog dana, dok se igrao na ulici kao i obicno, neki stranac ga je pitao za godine i da mozda nije sin Mustafe, krojaca. 'Jesam, gospodine, ' odgovorio je Aladin, 'ali on je odavno umro.' Na to ga je stranac, koji je bio poznat africki carobnjak, obgrlio oko vrata i poljubio, rekavsi: 'Ja sam tvoj stric i prepoznao sam te zbog slicnosti sa mojim bratom. Idi svojoj majci i reci joj da dolazim.'

Aladin je otrcao kuci i ispricao majci o tek otkrivenom stricu. 'Zaista, dete, ' rekla je, 'tvoj otac imao je brata, ali uvek sam mislila da je mrtav.' Ona je svejedno spremila veceru i poslala Aladina da nađe svog strica, koji je dosao ruku punih voca i vina. Prvo je kleknuo i poljubio mesto gde je Mustafa obicno sedeo, rekavsi Aladinovoj majci da ne bude iznenađena sto ga nije videla ranije, jer je cetrdeset godina bio van zemlje.
Zatim se okrenuo Aladinu i pitao ga koji je njegov zanat, na sta je mladic spustio glavu, a njegova majka briznula u plac. Saznavsi da je Aladin dokolicar i da nije vican nijednom zanatu, ponudio mu je da za njega preuzme radnju i snabde je robom.
Sutradan je kupio Aladinu lepu odecu i vodio ga svuda po gradu, pokazujuci mu znamenitosti, te ga je doveo kuci do mraka, njegovoj majci, koja je bila prezadovoljna da vidi svog sina tako dobrog.

Sledeceg dana carobnjak je odveo Aladina u nekakve lepe vrtove, daleko izvan gradskih kapija. Seli su pokraj fontane, carobnjak je izvukao kolac iz svog pojasa i podelio ga na dva dela. Zatim su putovali dalje, sve dok nisu stigli skoro do planina. Aladin je bio toliko umoran, da je preklinjao da se vrate, ali carobnjak ga je razonodio prijatnim pricama i svejedno ga vodio dalje. Najzad su stigli do dveju planina, podeljenih sirokom dolinom. 'Necemo dalje, ' rekao je lazni stric. 'Pokazacu ti nesto predivno; ti samo skupi grancice, dok ja potpalim vatru.' Kada je vatra upaljena, carobnjak je na nju bacio prasak koji je imao kod sebe, istovremeno izgovarajuci neke carobne reci. Zemlja se zatresla i otvorila pred njima, otkrivajuci potpuno ravan kamen sa mesinganim prstenom u sredini, pomocu kojeg se podizao. Aladin je pokusao da pobegne, ali carobnjak ga je uhvatio i oborio udarcem. 'Sta sam uradio, strice?' rekao je zalosno, na sta je carobnjak ljubaznije odgovorio: 'Niceg se ne boj, vec me poslusaj. Ispod ovog kamena lezi blago, koje ce biti tvoje, i niko drugi ga ne sme dotaci, pa zato moras uraditi tacno onako kako ti kazem.'

Na pomen blaga, Aladin je zaboravio svoje strahove i zgrabio je prsten kao sto mu je receno, izgovarajuci imena svog oca i dede. Kamen se podigao prilicno lako i pojavile su se nekakve stepenice.'Idi dole, ' rekao je carobnjak; 'u dnu ovih stepenica pronaci ces otvorena vrata, koja vode u tri velike dvorane. Umotaj svoju odoru i prođi kroz njih, nista ne dirajuci, ili ces istog trenutka umreti. Te dvorane vode u vrt sa lepim vockama. Nastavi, sve dok ne dođes do udubljenja na terasi, u kom stoji upaljena lampa. Izaspi iz nje ulje i donesi je meni.' Skinuo je prsten sa svog prsta i dao ga Aladinu, zeleci mu uspeh. Aladin je nasao sve onako kako je carobnjak opisao, ubrao nesto voca sa drveca i, posto je uzeo lampu, stigao je do otvora pecine. Carobnjak je u velikoj zurbi uzviknuo: 'Brzo, daj mi lampu.' Aladin je odbio to da ucini, dok ne bude izasao iz pecine. Carobnjak se strasno razgnevio i, bacajuci jos praska u vatru, nesto je rekao i kamen se otkotrljao nazad na svoje mesto.

Carobnjak je zauvek napustio Persiju, sto je, najzad, pokazalo da nije Aladinov stric, vec lukavi carobnjak, koji je u svojim knjigama magije citao o carobnoj lampi, koja bi ga nacinila najmocnijim covekom na svetu. Iako je i sam znao gde da je nađe, mogao je da je uzme samo iz ruke nekog drugog. U tu svrhu izabrao je naivnog Aladina, nameravajuci da se domogne lampe, a njega zatim da ubije.

Dva dana je Aladin proveo u mraku, kukajuci i jadikujuci. Najzad je skupio ruke u molitvi i, ucinivsi to, protrljao je prsten, koji je carobnjak zaboravio da mu uzme. Istog trenutka ogroman i zastrasujuci duh izdigao se iz zemlje, govoreci: 'Sta zelis od mene? Ja sam rob prstena i pokoravacu ti se u svemu.' Aladin je bez straha odgovorio: 'Izbavi me sa ovog mesta!' na sta se zemlja otvorila i on se nasao napolju.

Cim su njegove oci mogle da podnesu svetlost, Aladin je krenuo kuci, ali se onesvestio na pragu. Kada je dosao sebi, ispricao je majci sta se desilo i pokazao joj lampu i voce koje je sakupio u basti, a koje je, u stvari, bilo drago kamenje. Zatim je zatrazio malo hrane. 'Avaj, dete, ' rekla je majka, 'nemam nista u kuci, ali namotala sam malo pamuka, pa cu ici da ga prodam.' Aladin joj je rekao da zadrzi svoj pamuk, jer ce, umesto njega, prodati lampu.
Posto je lampa bila veoma uprljana, majka je pocela da je brise, da bi mogla da dobije bolju cenu. Istog trenutka pojavio se strasan duh i pitao je sta zeli. Ona se onesvestila, ali je Aladin, zgrabivsi lampu, smelo rekao: 'Donesi mi nesto za jelo! ' Duh se vratio sa srebrnon cinijom, dvanaest srebrnih tanjira, u kojima je bilo raznovrsnog mesa, dve srebrne case i dve flase vina. Aladinova majka, kada je dosla sebi, pitala je: 'Odakle se stvorila ova divna gozba?' 'Ne pitaj, vec jedi, ' odgovorio je Aladin.
Tako su sedeli za doruckom, sve dok nije doslo vreme za veceru, i Aladin je tada ispricao majci za lampu. Ona ga je molila da je proda, da ne bi imali posla sa đavolom. 'Ne, ' rekao je Aladin, 'Posto nas je sreca ucinila svesnima njenih vrlina, koristicemo je, kao i prsten, koji cu uvek nositi na prstu.' Kada su pojeli sve sto je duh doneo, Aladin je prodao jedan od srebrnih tanjira i tako sve dok nije ostao nijedan. Zatim je prizvao duha, koji mu je dao drugi SET tanjira, i tako su ziveli mnogo godina.




Jednog dana Aladin je cuo naredbu Sultana, koja je glasila da svi moraju da ostanu u kucama i zatvore prozorske kapke dok princeza, njegova kci, ide u kupatilo i izlazi iz njega. Aladina je obuzela zelja da joj vidi lice, sto je bilo vrlo tesko, jer je uvek nosila veo. Sakrio se iza vrata kupatila i virio kroz pukotinu. Princeza je podigla veo kada je ulazila i izgledala je tako divno, da se Aladin zaljubio u nju na prvi pogled. Vratio se kuci tako drugaciji, da se majka uplasila. Rekao joj je da voli princezu tako snazno, da ne moze da zivi bez nje i naumio je da trazi njenu ruku od oca. Majka je, kad je ovo cula, prasnula u smeh, ali Aladin ju je na kraju ubedio da ide kod Sultana i prenese njegovu molbu. Ona je uzela salvetu i umotala u nju carobno voce iz zacaranog vrta, koje je svetlucalo kao najlepsi dragulji. Ponela ih je sa sobom, da bi udovoljila Sultanu i krenula, sa verom u lampu.

Veliki vezir i ministri upravo su usli, kad je ona stigla u salu i smestila se ispred Sultana. On, pak, nije na nju obratio paznju. Dolazila je svaki dan, nedelju dana, i stajala na istom mestu. Kada je savet raspusten sestog dana, Sultan je rekao svom veziru: 'Svaki dan u prostoriji za prijem vidim jednu zenu, koja nosi nesto u salveti. Prozovi je sledeci put, da mogu da vidim sta zeli.'

Sutradan, na znak vezira, prisla je podnozju prestola i ostala klececi, dok joj Sultan nije rekao: 'Ustani, dobra zeno, i reci mi sta zelis.' Ona je oklevala, te je Sultan svima rekao da odu, osim veziru, i zamolio je da prica slobodno, obecavajuci da ce joj unapred biti oprosteno sve sto bi mogla da kaze. Tada mu je rekla za sinovljevu snaznu ljubav prema princezi. 'Molila sam ga da je zaboravi, ' rekla je, 'ali uzalud; Pretio je da ce uciniti nesto iz ocaja, ako odbijem da dođem i pitam Vase Velicanstvo za princezinu ruku. Sada se molim da oprostite ne samo meni, vec i mom sinu Aladinu.' Sultan ju je ljubazno upitao sta to nosi u salveti, na sta je ona odmotala dragulje i pokazala ih. On, kao pogođen gromom, okrecuci se prema veziru, rekao je: 'Sta kazes na ovo? Zar ne bi trebalo da predam princezu nekome ko je toliko ceni?' Vezir, koji ju je zeleo za sopstvenog sina, preklinjao je Sultana da odlozi to na tri meseca, u toku kojih bi, nadao se, njegov sin uspeo da smisli kako da mu spremi bogatiji poklon. Sultan je ovo odobrio i rekao Aladinovoj majci da, iako je pristao na brak, ona ne sme da se pojavljuje pred njim tri meseca.

Aladin je strpljivo cekao skoro tri meseca, ali kada su prosla skoro dva, njegova majka, koja je isla u grad da kupi ulje, zatekla je narod u veselju i pitala sta se desava. 'Zar ne znas, ' glasio je odgovor, 'da ce se sin velikog vezira veceras ozeniti Sultanovom kceri?' Ostavsi bez daha, otrcala je i rekla Aladinu, koji je isprva bio skrhan, ali onda se setio lampe. Protrljao ju je i duh se pojavio, govoreci: 'Koja je tvoja zelja? Aladin je odgovorio: 'Sultan je, kao sto znas, prekrsio obecanje meni dato i sada ce vezirov sin dobiti princezu. Moja naredba je da veceras ovamo dovedes mladu i mladozenju.' 'Gospodaru, pokoravam ti se, ' rekao je duh. Aladin je zatim otisao u svoju odaju, gde je, negde oko ponoci, duh preneo krevet u kome su bili vezirov sin i princeza. 'Uzmi ovog mladozenju, ' rekao je, 'i ostavi ga napolju na hladnom, te ga vrati kada svane.' Na to je duh izneo vezirovog sina iz kreveta, ostavljajuci Aladina sa princezom. 'Ne plasi se, ' rekao joj je Aladin, 'ti si moja zena, obecana od tvog nepravednog oca, i niko te nece povrediti.' Princeza je bila previse uplasena da bi progovorila i provela je najnesrecniju noc svog zivota, dok je Aladin legao pored nje i cvrsto spavao. U dogovoreno vreme duh je uneo mladozenju, koji je drhtao, stavio ga na njegovo mesto i preneo krevet nazad u palatu.

Sultan je prvi dosao da svojoj kceri pozeli dobro jutro. Nesrecni vezirov sin skocio je i sakrio se, dok princeza nije progovarala i bila je vrlo zalosna. Sultan je poslao k njoj majku, koja je rekla: 'Kako to, dete, da neces da pricas sa svojim ocem? Sta se desilo?' Princeza je duboko udahnula i najzad ispricala majci kako je, tokom noci, krevet odnet u neku nepoznatu kucu, kao i sta se sve desilo tamo. Majka joj nije poverovala ni rec, vec joj je rekla da ustane i smatra to za beznacajan san.
Sledece noci desilo se potpuno isto, i ujutru, kada je princeza odbila da govori, Sultan je zapretio da ce joj odrubiti glavu. Tada je priznala sve, rekavsi mu da pita vezirovog sina da li je bilo tako. Sultan je rekao veziru da pita svog sina, koji je ispricao istinu, dodavsi da, koliko god da voli princezu, radije bi umro, nego da prođe kroz jos jednu tako strasnu noc, i zatrazio da bude rastavljen od nje. Njegova zelja je uslisena i tu je bio kraj pirovanju i veselju.




Kada su prosla tri meseca, Aladin je poslao majku da podseti Sultana na obecanje. Stajala je na onom istom mestu, i Sultan, koji je bio zaboravio na Aladina, odmah ga se setio i poslao je po nju. Videvsi njeno siromastvo, Sultan je bio manje voljan nego ikad da odrzi svoju rec, te je pitao vezira za savet, a ovaj mu je predlozio da toliko podigne cenu princeze, da nijedan zivi covek ne moze da je dostigne.
Sultan se zatim okrenuo Aladinovoj majci, govoreci: 'Dobra zeno, Sultan mora pamtiti svoja obecanja i ja cu se setiti svoga, ali tvoj sin prvo mora da mi posalje cetrdeset zlatnih cupova do vrha punih dragulja, koje ce nositi cetrdeset crnih robova, predvođenih sa isto toliko belih, lepo obucenih. Reci mu da ocekujem njegov odgovor.' Aladinova majka se duboko poklonila i otisla kuci, misleci da je sve izgubljeno. Prenela je poruku Aladinu, dodajuci: 'Dugo ce cekati na tvoj odgovor!' 'Ne tako dugo kao sto mislis, majko, ' odgovorio je njen sin, 'ucinio bih za princezu i mnogo vise od toga.'

Prizvao je duha i za par trenutaka pojavilo se osamdeset robova i ispunilo malu kucu i bastu. Aladin ih je uputio u palatu, dvojicu po dvojicu, a majka je isla za njima. Bili su tako bogato obuceni, sa tako divnim draguljima na svojim pojasevima, da su se ljudi gomilali da ih vide, kao i cupove od zlata, koje su nosili na glavama.
Usli su u palatu, poklonili se Sultanu, pa stali u polukrug oko prestola, prekrstenih ruku, dok ih je Aladinova majka predstavljala Sultanu. On vise nije oklevao, vec je rekao: 'Dobra zeno, vrati se i reci svom sinu da ga cekam rasirenih ruku.' Nije gubila vreme da saopsti Aladinu, rekavsi mu da pozuri.

Ali Aladin je prvo pozvao duha. 'Zelim mirisljavu kupku, ' rekao je, 'bogato izvezenu odoru, konja koji je bolji od Sultanovog i dvadeset robova da me sluzi. Osim toga, i sest robova, lepo obucenih, da cekaju moju majku; i, najzad, deset hiljada komada zlata u deset torbi. Tek sto je to rekao, a vec se ostvarilo. Aladin se popeo na konja i jahao ulicama, robovi su rasipali zlato dok su prolazili. Oni koji su se s njim igrali u detinjstvu, nisu ga prepoznali, izrastao je u tako lepog mladica.

Kad ga je video, Sultan je sisao sa prestola, zagrlio ga i uveo u dvoranu, u kojoj je bila postavljena gozba, nameravajuci da ga ozeni princezom istog dana. Ali Aladin je odbio, rekavsi: 'Moram da izgradim palatu, dostojnu princeze, ' - i otisao. Kad se nasao kod kuce, rekao je duhu: 'Sagradi mi palatu od najfinijeg mermera, ukrasenu jaspisom, ahatom i drugim dragim kamenjem. U sredini ces mi izgraditi veliku prostoriju sa kupolom, cije ce cetiri strane biti od masivnog zlata i srebra, sa svake strane da bude sest prozora, cije resetke, sve osim jedne, koja treba da ostane nezavrsena, moraju biti ukrasene dijamantima i rubinima. Mora biti stala i konja, konjusara i robova; idi, postaraj se za to!'

Palata je zavrsena do iduceg dana i duh ga je tamo odneo i pokazao mu da su sva njegova naređenja doslovno izvrsena, cak i do postavljanja somotskog tepiha od Aladinove palate do Sultanove. Aladinova majka se zatim pazljivo obukla i posla do palate sa svojim robovima, dok ju je on pratio na konju. Sultan je poslao muzicare sa trubama i cimbalima da ih docekaju, tako da je vazduh odzvanjao od muzike i radovanja. Ona je odneta do princeze, koja ju je pozdravila i ponela se prema njoj sa velikim postovanjem. Uvece je princeza pozdravila oca i uputila se, po tepihu, ka Aladinovoj palati, sa njegovom majkom kraj sebe, pracena stotinom robova. Bila je ocarana pojavom Aladina, koji je potrcao da je doceka. 'Princezo, ' rekao je, 'tvoja lepota je kriva zbog moje smelosti ako sam te ucinio nezadovoljnom.' Rekla mu je da, kad ga je videla, ona se dobrovoljno povinovala svom ocu u ovome.

Kada je vencanje zavrseno, Aladin ju je odveo u prostoriju u kojoj je bila postavljena gozba, ona ja vecerala s njim, posle cega su plesali do ponoci. Sutradan je Aladin pozvao Sultana da vidi palatu. Ulazeci u prostoriju sa dvadeset i cetiri prozora, sa svim njenim rubinima, dijamantima i smaragdima, on je uzviknuo: 'Ovo je svetsko cudo!' Samo me jedno iznenađuje.Da li je jedan prozor slucajno ostao nezavrsen?' 'Ne, gospodine, po planu, ' uzvratio je Aladin. 'Zeleo sam da Vase Velicanstvo ima tu cast da zavrsi palatu.' Sultan je bio zadovoljan i poslao je po najbolje zlatare u gradu. Pokazao im je nedovrsen prozor i rekao im da ga ukrase kao i ostale. 'Gospodine, ' rekao je njihov predstavnik, 'ne mozemo naci dovoljno dragulja.' Sultan je naredio da se donesu njegovi, koje su oni uskoro postavili, ali uzalud, jer i posle mesec dana posao nije ni do pola bio zavrsen. Aladin, znajuci da je njihov zadatak neizvodljiv, rekao im je da prekinu svoj posao i da odnesu dragulje nazad, pa je duh, na njegovu komandu, zavrsio prozor. Sultana je iznenadilo to sto je dobio nazad svoje dragulje, pa je posetio Aladina, koji mu je pokazao zavrsen prozor. Sultan ga je zagrlio, dok je zavidljivi vezir, u međuvremenu, pretpostavio da je rec o caroliji.

Aladin je osvojio srca ljudi svojim blagim drzanjem. Postavljen je za kapetana Sultanove vojske i dobio nekoliko bitaka za njega, ali ostao je skroman i uctiv kao i pre, ziveci tako u miru i blagostanju nekoliko godina.




Ali daleko u Africi, carobnjak se setio Aladina, i pomocu svojih carobnih vestina otkrio je da je Aladin, umesto da jadno skonca u pecini, pobegao, ozenio princezu, sa kojom je ziveo u velikoj casti i bogatstvu. Znao je da je siromasni krojacev sin to mogao da postigne samo pomocu lampe, pa je putovao danonocno, dok nije stigao do prestonice Kine.
Dok je prolazio kroz grad, svugde je slusao kako ljudi pricaju o velicanstvenoj palati. 'Oprostite mi zbog neznanja, kakva je to palata o kojoj pricate?' 'Zar niste culi za palatu princa Aladina, ' glasio je odgovor, 'najvece cudo sveta? Uputicu vas, ako ste naumili da je vidite.' Carobnjak se zahvalio i, videvsi palatu, znao je da ju je podigao duh iz carobne lampe, pa je skoro poludeo od besa. Cvrsto je odlucio da se dokopa lampe i da opet gurne Aladina u najdublje siromastvo.

Na zalost, Aladin je otisao u lov na osam dana, sto je carobnjaku dalo dovoljno vremena. Kupio je tuce bakarnih lampi, stavio ih u korpu i zaputio se u palatu, vicuci: 'Nove lampe za stare!' pracen podrugljivom masom. Princeza, sedeci u dvorani sa dvadeset i cetiri prozora, poslala je ropkinju da vidi zbog cega se cuje takva buka, a ova se vratila smejuci se, tako da ju je princeza izgrdila. 'Gospođo, ' odgovorila je ropkinja, 'ko moze da se ne smeje kad vidi staru budalu koja nudi da menja lepe nove lampe za stare?' Druga ropkinja je, cuvsi to, rekla: 'Ima jedna stara, tamo, u karnizu, koju moze da dobije.' To je bila upravo carobna lampa, koju je Aladin tu ostavio, jer nije mogao da je ponese sa sobom u lov. Princeza je, ne znajuci njenu vrednost, podsmesljivo rekla ropkinji da je nosi i napravi razmenu. Ona je otisla i rekla carobnjaku:'Daj mi novu lampu za ovu!' On ju je zgrabio i rekao ropkinji da bira koju ce, usred rulje koja se rugala. Mario je malo, ali otisao je kukajuci za svojim lampama, van gradskih kapija na usamljeno mesto, gde je ostao do noci, kada je izvukao lampu i protrljao je. Duh se pojavio i, na carobnjakovu naredbu, odneo ga je, zajedno sa palatom i princezom u njoj, na neko pusto mesto u Africi.

Sledeceg jutra Sultan je pogledao kroz prozor prema Aladinovoj palati i protrljao oci, jer nje nije bilo. Poslao je po vezira i pitao ga sta se desilo sa palatom. Vezir je takođe pogledao napolje i ostao zapanjen. On je to opet pripisao caroliji, a ovog puta Sultan mu je poverovao i poslao trideset ljudi na konjima da dovedu Aladina u lancima. Zatekli su ga kako jase kuci, vezali ga i naterali da ide sa njima peske. Narod koji ga je voleo, pratio ih je, naoruzan, da bi bio siguran da Aladin nece biti povređen.
Doveden je pred Sultana, koji je naredio dzelatu da mu odrubi glavu. Dzelat je naterao Aladina da klekne, stavio mu povez na oci i zamahnuo sekirom da udari. Tog trenutka, vezir, koji je video da je rulja probila put u dvoriste i pocela da se penje po zidovima da bi spasila Aladina, rekao je dzelatu da stane. Narod je zaista izgledao tako zastrasujuce, da se Sultan pokolebao i naredio da Aladin bude odvezan, te ga je pomilovao u prisustvu gomile.

Aladin je sada preklinjao da sazna sta je uradio. 'Lazljivi bednice, ' rekao je Sultan, 'dođi ovamo!' i onda mu je kroz prozor pokazao mesto na kom je bila njegova palata. Aladin je bio tako zapanjen, da nije mogao da izusti ni rec. 'Gde je moja palata i moja kcer?' odlucno je pitao Sultan. 'Za ovo prvo nisam tako duboko zabrinut, ali svoju kcer moram imati i ti je moras pronaci ili izgubiti glavu!' Aladin je molio za cetrdeset dana da je pronađe, dajuci obecanje da, ako ne uspe, prihvatice smrt, da bi zadovoljio Sultana. Njegova molba je uslisena i on se tuzan udaljio iz Sultanovog prisustva.




Tri dana je tumarao okolo kao ludak, pitajuci svakoga sta se desilo sa njegovom palatom, ali samo su se smejali i sazaljevali ga. Dosao je do obale reke, kleknuo da se pomoli, pre nego sto se baci u nju. Dok je to radio, protrljao je carobni prsten koji je jos nosio. Duh, koga je video u pecini, pojavio se i pitao ga koja je njegova zelja. 'Spasi mi zivot, duse, ' rekao je Aladin, 'I vrati mi moju palatu.' 'To nije u mojoj moci, ' rekao je duh, 'ja sam samo rob prstena, moras pitati roba lampe.' 'Ipak, ' rekao je Aladin, 'mozes da me preneses do palate i spustis ispod prozora moje voljene zene.' Odmah se nasao u Africi, ispod princezinog prozora, i zaspao od ciste iscrpljenosti.

Probudilo ga je pevanje ptica i u srcu mu je bilo lakse. Jasno je shvatio da su sve njegove nevolje nastale zahvaljujuci gubitku lampe i uzalud se pitao ko ga je opljackao. Tog jutra princeza je ustala ranije nego inace otkad ju je u Afriku odveo carobnjak, cije je prisustvo morala da trpi jednom dnevno. Ona se, sa druge strane, tako grubo odnosila prema njemu, da se nije usuđivao da zivi tamo sa njom.

Dok se oblacila, jedna od njenih sluskinja pogledala je napolje i videla Aladina. Princeza je potrcala i otvorila prozor, a zbog buke koju je napravila, Aladin je podigao pogled. Zvala ga je da joj dođe i velika je bila radost ovih dvaju zaljubljenih kada su se ponovo videli. Kad ju je poljubio, Aladin je rekao: 'Preklinjem te princezo, u Bozije ime, pre nego sto progovorimo o bilo cemu drugom, zbog nas oboje, reci mi sta se desilo sa starom lampom, koju sam ostavio u kornizu dvorane sa dvadeset i cetiri prozora, kada sam otisao u lov?'
'Avaj, ' rekla je ona, 'ja sam nevini uzrok nase nesrece, ' i ispricala mu je za razmenu lampi. 'Sada znam, ' uzviknuo je Aladin, 'da mozemo zahvaliti africkom carobnjaku za ovo! Gde je lampa?' 'Nosi je sa sobom, ' rekla je princeza, 'Znam to, jer ju je izvukao iz svog prsluka da mi je pokaze. On hoce da prekinem svoj brak sa tobom i da se udam za njega, govoreci mi da si pogubljen po naređenju mog oca. Uvek prica lose o tebi, ali ja odgovaram samo suzama. Ako budem uporna, ne sumnjam u to da ce postati nasilan.'

Aladin ju je utesio i ostavio na neko vreme. Razmenio je odecu sa prvim koga je sreo u gradu i, posto je kupio nekakav prasak, vratio se princezi, koja ga je pustila unutra kroz mala sporedna vrata. 'Obuci svoju najlepsu haljinu i docekaj carobnjaka sa osmehom, navodeci ga da poveruje u to da si mene zaboravila. Pozovi ga da vecera sa tobom i reci mu da zelis da probas vino iz njegove zemlje. Otici ce da ga donese i reci cu ti sta da radis dok nije tu.'

Ona je pazljivo slusala Aladina, i kada je otisao, veselo se doterala prvi put otkad je napustila Kinu. Stavila je pojas i sesir od dijamanata i, videvsi u ogledalu da izgleda lepse nego ikada, docekala je carobnjaka, na njegovo zaprepascenje rekavsi: 'Prihvatila sam da je Aladin mrtav i da ga sve moje suze nece vratiti; zato sam odlucila da vise ne budem u zalosti, te sam te pozvala da veceras sa mnom; ali dosadila su mi vina iz Kine i volela bih da probam neko iz Afrike.' Carobnjak je odleteo u svoj podrum, a princeza je u njegovu casu sipala prasak koji joj je Aladin dao.

Kada se vratio, zamolila ga je da popije vino iz Afrike u njeno zdravlje, dajuci mu svoju casu u zamenu za njegovu, u znak pomirenja sa njim. Pre nego sto je popio, carobnjak je odrzao govor, hvaleci njenu lepotu, ali princeza ga je prekinula, rekavsi: 'Dozvoli da ja popijem prva, a ti ces posle reci sta zelis.' Prislonila je svoju casu na usne i tako je drzala, dok je carobnjak svoju ispio do dna i srusio se, bezivotan. Princeza je zatim otvorila vrata Aladinu i obavila ruke oko njegovog vrata, ali Aladin ju je odmakao, rekavsi joj da ga ostavi, jer ima jos toga da uradi. Zatim je otisao do mrtvog carobnjaka, izvukao lampu iz njegovog prsluka i naredio duhu da odnese palatu i sve u njoj nazad u Kinu. Tako je i urađeno i princeza je, u svojoj odaji, osetila samo dva manja potresa i pomislila na to da je opet kod kuce.

Sultan, koji je sedeo u svojim odajama, zaleci za izgubljenom kceri, slucajno je podigao pogled i protrljao oci, jer tu je bila palata, kao i pre. On je pozurio tamo i Aladin ga je docekao u dvorani dvadeset i cetiri prozora, sa princezom pored sebe. Aladin mu je ispricao sta se desilo i pokazao mu telo mrtvog carobnjaka, da bi ga uverio. Proglasena je gozba od deset dana i sada se cinilo da ce Aladin u miru provesti ostatak zivota; ali nije tako bilo suđeno.




Africki carobnjak imao je mlađeg brata, koji je bio, ako je to uopste moguce, uzasniji i lukaviji od njega samog. Doputovao je u Kinu da bi osvetio smrt svog brata i otisao da nađe poboznu zenu, po imenu Fatima, misleci da bi ona mogla da mu bude od koristi. Usao je u njenu celiju i zario joj noz u grudi, rekavsi joj da ustane i izvrsi njegovu naredbu u samrtnoj agoniji. Zamenio je svoju odecu njenom, obojio svoje lice kao njeno, stavio njen veo i zatim je ubio, da ne bi mogla nikom da isprica. Zatim je krenuo prema Aladinovoj palati, a svi ljudi, misleci da je to sveta zena, okupljali su se oko njega, ljubeci mu ruke i moleci za blagoslov.

Kada je stigao do palate, oko njega je bila takva buka, da je princeza naredila svojoj ropkinji da pogleda kroz prozor i raspita se sta se desava. Ropkinja je rekla da je tu sveta zena, koja dodirom isceljuje ljude od bolesti, na sta je princeza, koja je vec dugo zelela da vidi Fatimu, poslala po nju. Prilazeci princezi, carobnjak je ponudio da se pomoli za njeno zdravlje i uspeh. Kada je zavrsio, princeza ga je naterala da sedne pored nje i molila ga da ostane sa njom zauvek. Lazna Fatima, koja je to najvise i zelela, pristala je, ali je ostavila veo na licu, iz straha da je ne otkriju.

Princeza mu je pokazala dvoranu i pitala sta misli o njoj. 'Zaista je predivna, ' rekla je lazna Fatima. 'ja mislim da joj nedostaje samo jedno.' 'A sta je to?' pitala je princeza. 'Kada bi samo jaje dzinovske ptice visilo u sredini ove kupole, bilo bi to svetsko cudo.' Posle toga, princeza je razmisljala samo o jajetu dzinovske ptice i, kada se Aladin vratio iz lova, zatekao ju je u vrlo rđavom raspolozenju. Molio je da mu kaze sta nije u redu, a ona mu je rekla da je citavo njeno zadovoljstvo dvoranom naruseno zbog zelje da jaje dzinovske ptice visi iz kupole. 'Ako je to sve, ' odgovorio je Aladin, 'uskoro ces biti srecna.'

Ostavio ju je, protrljao lampu, i kada se duh pojavio, naredio mu je da donese jaj dzinovske ptice. Duh je tako glasno i uzasno vrisnuo, da se dvorana tresla. 'Bednice, ' viknuo je, 'zar nije dovoljno to sto sam sve ucinio za tebe, vec moras da mi zapovedis da donesem svog gospodara i okacim ga u sredinu kupole! Ti, tvoja zena i tvoja palata zasluzujete da nestanete u pepelu; ali ta zelja ne dolazi od tebe, vec od brata africkog carobnjaka koga si unistio. On je sada u tvojoj palati, prerusen u svetu zenu, koju je ubio. On je taj koji je utuvio tu zelju u glavu tvoje zene. Cuvaj se, jer namerava da te ubije.' Rekavsi to, duh je nestao.

Aladin se vratio princezi, rekao da ga boli glava i trazio da sveta Fatima bude dovedena da polozi svoje ruke na nju. Ali kada je carobnjak prisao blizu, Aladin mu je, uzevsi bodez, proboo srce. 'Sta si to ucinio?' viknula je princeza, 'Ubio si svetu zenu!' 'Nije to ona, vec zli carobnjak, ' odgovorio je Aladin i ispricao joj kako je bila prevarena.
Posle ovoga, Aladin i njegova zena ziveli su u miru. Nasledio je Sultana posle smrti i vladao mnogo godina, ostavljajuci za sobom dug niz kraljeva.